Osećanja i ranjiva javna sfera

Malo je bilo toliko suptilnih, a istovremeno toliko dalekosežnih transformacija, kao što je to bio trenutak u kojem je osećanje prestalo da prati argument i počelo da ga zamenjuje.

Postojalo je vreme kada je istina zahtevala strpljenje. Morali ste da ostanete u prostoriji i saslušate stav koji vam se ne dopada, možda čak i onaj koji vas uznemirava, samo da biste izdržali spor, neprijatan proces argumentacije. Danas je tako nešto gotovo nezamislivo. Duboko destruktivan narativ izbegavanja nelagodnosti po svaku cenu pustio je korenje, a podržan je čak i unutar zapadnih profesionalnih krugova, onih koji bi morali da se zapitaju koliki deo odgovornosti snose za činjenicu da je savremeno društvo u mnogim aspektima postalo sama suština nerezilijentnosti. Sve je počelo postepenim urušavanjem poverenja u velike institucije - vlade razotkrivene u korupciji, crkve uzdrmane skandalima, univerziteti optuženi za ideološku pristrasnost, mediji isprepleteni sa centrima moći. Onog momenta kada se kolektivni autoriteti raspadnu, pojedinac se povlači na jedinu teritoriju koja deluje neoborivo - lično iskustvo.

Ono što osećam ne može biti opovrgnuto. To je tačno. Ali ono što “ja osećam“ nije isto što i ono što “jeste“.

Stoici su verovali da su emocije kognitivne greške, preuveličane procene onoga što je zaista važno. Egzistencijalisti su ih smatrali instrumentima kroz koje nam se svet otkriva. Psihologija, sa svoje strane, definiše emociju kao kratkotrajno, intenzivno psihofiziološko stanje koje nastaje kao odgovor na procenu unutrašnje ili spoljašnje situacije i koje obuhvata subjektivni doživljaj, telesne promene i tendenciju ka određenom ponašanju. Danas, međutim, emocija se može opisati kao argument. Ona čvrsto sedi na tronu sa kojeg često prezrivo posmatra kritičko mišljenje, proveru i druge kognitivne procese koji su deo kognitivne inteligencije.

Zaslužna za opštu funkcionalnost ličnosti, a najčešće i subjektivni doživljaj sreće, kognitivna inteligencija zasnovana je na veštinama koje uključuju sposobnost razlikovanja informacije od interpretacije. Nemogućnost ili nespremnost da se ta razlika napravi označava krizu kognicije. Informacija opisuje; interpretacija dodeljuje značenje. Kada društvo ne razume ni važnost te razlike, ni proces koji je potreban da bi se ova dva pojma razgraničila, javni diskurs pretvara se u scenu na kojoj se isključivo brane identiteti. Kolektivna svest nestaje, a glavnu ulogu preuzima ranjivo “ja“, željno prihvatanja, aplauza i potvrde. Iz takvog diskursa rađa se specifični oblik narcizma, onaj od kojeg boluje veliki deo i korisnika i autora na društvenim mrežama. Viralnost danas merimo tragedijom, suzama i dramatičnom tenzijom; potrebom za wow trenutkom u kojem svaki “milioner“ niče iz blata, novi život vaskrsava uprkos nedaćama; ukratko, odvija se filmski scenario gde publika odbija da se suoči sa bilo čim zaista realističnim, paradoksalno zahtevajući sve “autentičniji“ sadržaj koji je pažljivo režiran da izgleda sirovo. Dominira Emocija -  teatralna i neophodna, svesna sopstvene neophodnosti, dovoljno moćna da kazni svakog ko se usudi da posumnja u njenu autentičnost. Pokušajte da zamislite mislioce iz Aristotelovog kruga kako usred filozofske rasprave o smislu života, odjednom moraju da gase požar koji je izbio zato što se jedan od njih prepoznao u usputnom zapažanju o ljudskoj slabosti, pa umesto da se vrate argumentu, završavaju u zamršenom dijalogu o nečijem povređenom ponosu. Satira je razoružavajuća jer upravo pokazuje da personalizacija nije suprotnost kolektivnosti, ona je njen najefikasniji instrument. Ljudi veruju da brane sopstveni identitet, dok zapravo reaguju u savršenoj koordinaciji sa drugima.