Veliki ego i krhki identitet

U otvorenim pozorištima antičke Grčke i Rima glumci su nosili predimenzionirane, izražajne maske sa naglašenim ustima, kako bi pojačali glas. Ono čemu je publika svedočila nije bila privatna ličnost, već figura kroz koju govori drama. Glas je dolazio iznutra, ali je do publike stizao oblikovan, uokviren i usmeren. Tako je nastala reč osoba - od latinske reči persona, koja označava masku kroz koju (per) prolazi zvuk (sonus) i nije oduvek označavala unutrašnje jezgro identiteta. Upravo dekonstrukcija ove etimologije može možda da promeni način na koji danas mislimo o sebi. Ako je osoba ono “kroz šta prolazi zvuk“, onda identitet nije čista unutrašnjost, već odnos između unutrašnjeg impulsa i spoljašnjeg prostora. Mi u svet ne izlazimo goli i neobrađeni, već govorimo kroz neku formu. Uloga prethodi svakoj spontanosti, jer bez forme zapravo nema ni prenosa onoga ko smo. Kao što je glumcu bila potrebna maska da bi ga amfiteatar čuo, tako je i pojedincu potrebna društvena forma da bi bio prepoznat. Problemi sa identitetom nastaju kada čovek ne uspeva da razume da je maska medij, a ne suština. Onog trenutka kada se identifikujemo isključivo sa personom, svaka pukotina na njenoj površini deluje kao raspad identiteta, i tada moguća kritika uloge postaje napad na naše celokupno biće. U tim momentima, ego, umesto da bude regulator koji podnosi napetost između unutrašnjeg i spoljašnjeg, počinje da brani masku kao da je životno važan organ (osnov personalizacije kao kognitivne distorzije). Tada čovek gubi mogućnost da govori kroz masku, jer maska govori kroz njega.

U savremenom prostoru, gde je svako istovremeno i glumac i publika, persona postaje pažljivo konstruisan projekat. Glas se filtrira, oblikuje, brendira. Ali pitanje ostaje isto kao u antičkom amfiteatru - ko govori i kroz šta? Ako zaboravimo da je maska samo otvor kroz koji prolazi zvuk, lako ćemo poverovati da smo ono što odjekuje. A tada ego postaje čuvar naše fasade. Možda zato razumevanje porekla reči osoba nije jezička zanimljivost, već psihološka opomena. Identitet je proces u kojem se unutrašnji glas susreće sa formom. Snaga ega ne meri se glasnoćom, već sposobnošću da se "maska" nosi bez zaborava da je to maska. Ipak, ideja identiteta nikada zapravo nije bila stabilna. U antičkoj misli pojedinac je bio neodvojiv od sudbine, bogova i kosmičkog poretka. Ljudsko delovanje odvijalo se unutar strukture koja je prevazilazila ličnu nameru. Prekoračiti meru nije značilo samo biti arogantan, značilo je narušiti proporciju. Grci su koristili reč hubris da opišu to narušavanje – nadimanje preko mere, odbijanje da se prizna granica. Upravo ovde se upoznajemo sa egom kao pitanjem proporcije, ne nužno pitanjem grandioznosti.