Granice duše – O borderline organizaciji i ženskom iskustvu

Postoji zabluda u načinu na koji govorimo o ljudskoj psihi. Verujemo da je stabilnost prirodno stanje, a nestabilnost odstupanje od njega. Kao da je unutrašnji život nešto što bi, u idealnom obliku, trebalo da bude ravnomeran pejzaž - blaga brda, predvidive sezone, povremene kiše i duga, romantična leta. A ipak, kada pogledamo pažljivije u istoriju ljudske misli, kroz književnost, dnevnike, ljubavna pisma i umetnost, otkrivamo da je duša oduvek bila karta dramatičnih promena, rascepa i ponovnih sastavljanja. Ono što psihologija danas naziva borderline organizacijom ličnosti predstavlja jedno od imena koje smo dali toj staroj, uznemirujućoj istini - identitet nije čvrsta struktura, već proces.

Termin borderline uveo je u klinički diskurs početkom dvadesetog veka psihoanalitičar Adolph Stern, pokušavajući da opiše pacijente koji nisu pripadali ni neurotičnom, ni psihotičnom spektru. Oni su postojali negde između, na granici. Živeti na granici znači živeti sa stalnim osećajem da su stvari istovremeno bliske i nesigurne. U savremenoj psihodinamskoj teoriji, naročito u radu psihoanalitičara kao što je Otto Kernberg, borderline organizacija ne označava nužno dijagnozu već strukturu ličnosti - način na koji su identitet, emocije i odnosi organizovani. Ona opisuje psihički pejzaž u kojem su emocije intenzivne, identitet promenljiv, a odnosi nose gotovo egzistencijalnu težinu. Za mnoge žene koje žive sa ovom strukturom ličnosti, iskustvo sveta ima poetsku dramatičnost. Ljubav nije prirodna težnja, ona je kosmički događaj. Razdvajanje nije samo tuga, ono je osećaj da se sam kontinuitet postojanja raspada. Zato je kod žena koje poseduju graničnu organizaciju ličnosti, svakodnevni život – pozornica. Reflektori, žanr, raskošni kostimi, velike i male smrti u kojima svaki poljubac pretenduje da postane večan. Zavesa. Melanholija.

Ženska emotivnost ima dugu istoriju pogrešnog tumačenja. U devetnaestom veku medicina je razvila čitav niz teorija o takozvanoj histeriji, često pripisivanoj ženama koje su pokazivale emocionalnu intenzivnost ili psihološku patnju. Jedan od najslavnijih slučajeva u istoriji psihoanalize bio je slučaj “Anne O.”, koji su opisivali Sigmund Freud i Josef Breuer. “Anne O.” bio je pseudonim Berthe Pappenheim, mlade žene iz Beča koju je krajem 19. veka lečio doktor Josef Breuer. Njen slučaj je kasnije detaljno opisan u knjizi Studies on Hysteria, koju je Breuer napisao zajedno sa Sigmund Freudom. Bertha je imala niz tada veoma neobičnih simptoma - privremenu paralizu ruku i nogu, gubitak sposobnosti govora na maternjem jeziku, halucinacije, epizode dezorijentacije, snažne emocionalne promene, somatske simptome bez jasnog medicinskog uzroka. U medicini tog vremena takvi simptomi često su svrstani u kategoriju histerije, dijagnoze koja se naročito pripisivala ženama.