Kada se simptom pretvori u stil

Najintrigantniji stvaraoci retko su oni koji stvaraju iz stanja unutrašnjeg mira i stabilnosti. Mnogo češće, ono što prepoznajemo kao snažan umetnički izraz nastaje iz pukotina duše, iz mesta gde struktura ličnosti nije do kraja formirana ili se raspada pod pritiskom unutrašnjih konflikata. Međutim, nije svaka pukotina kreativna. Razlika nastaje u trenutku kada osoba ima kapacitet da ono što je neuređeno i fragmentisano ipak prevede u formu koja može da se deli sa drugima. To podrazumeva postojanje makar minimalne unutrašnje kohezije, dovoljno stabilan deo ličnosti koji može da izdrži intenzitet iskustva, a da ga ne potisne ili potpuno razlije. U tom prostoru nastaje mogućnost simbolizacije. Sirova, često haotična unutrašnja stanja dobijaju oblik kroz reč, sliku, pokret ili ideju. Kada taj kapacitet izostane, fragmentacija ostaje zatvorena u sebi i ne postaje komunikativna, već se doživljava kao preplavljujuća ili prazna. Zato kreativnost ne proizlazi samo iz rane, već i iz odnosa prema njoj - iz sposobnosti da se ono što je unutra izdrži, obradi i organizuje u nešto što ima strukturu, značenje i potencijal da bude prepoznato od strane drugog.

Razvoj selfa predstavlja centralni razvojni proces u kojem se integrišu emocionalna iskustva, doživljaj identiteta i sposobnost samoregulacije, a njegov kvalitet direktno utiče na psihološko funkcionisanje tokom života; međutim, ovaj proces može biti izremećen kada rana sredina ne obezbeđuje dovoljno stabilno i dosledno emocionalno ogledanje i prihvatanje. U takvim okolnostima dete uči da prilagođava svoje ponašanje kako bi očuvalo odnos, pa umesto autentičnog osećaja "ja sam” razvija funkcionalnu, ali spolja uslovljenu verziju sebe, ono što je Donald Winnicott opisao kao lažni self. Iako takva struktura omogućava adaptaciju, često ostavlja unutrašnji doživljaj praznine ili nejasnog identiteta, jer autentični aspekti selfa nisu imali uslove da se slobodno razviju i povežu u celinu. U okolnostima u kojima razvoj selfa ne dovede do stabilnog identiteta, individua ne ostaje samo bez jasnog osećaja ko je, već bez kontinuiteta u tom osećaju. Ovakav obrazac rađa potrebu za konstantnim potvrđivanjem. Interna validacija postaje primarna potreba. Kod onih koji imaju izražen intelektualni i simbolički kapacitet, nedostatak interne validacije predstavlja često pokretač. Rušenje formi, napad na kanone, stalno pomeranje pozicija, želja za šokiranjem okoline, kod ovakvih umetnika deluje kao svesna estetska ili ideološka odluka, ali zapravo ima funkciju održavanja minimalne strukture selfa. Oni svoj rad formiraju u pokušaju da se definišu kroz ono što ne uspevaju da uspostave iznutra. Upravo u takvom procesu konflikt zauzima posebno mesto. Reakcija drugih ljudi, čak i negativna, daje potvrdu postojanja koje iznutra nije stabilno. Zato želja za sukobom kroz izraz ne mora uvek da ima jasan spoljašnji razlog; ona je vezana za unutrašnju dinamiku u kojoj je mir bliži praznini nego stabilnosti. Ostanak u samoći sopstvenog identiteta, koji se može smatrati odrazom jasnog mentalnog zdravlja, ovde je skoro pa nemoguć, jer identitet fluktuira, a kako ne postoji stabilna struktura, zadržavanje prouzrokuje nemir, samoprezir ili neizdrživu prazninu. Ono što dodatno čini situaciju interesantnom jeste sposobnost ovakvih umetnika da sopstveno stanje prevedu u važan umetnički izraz.