Kult boljeg života

Latinsko secta značilo je pravac, školu, sledbeništvo – grupu ljudi okupljenih oko određenog učenja ili izdvojenu iz neke šire tradicije. U samoj reči nije bilo ničeg nužno mračnog. Bila je to nekada, pre svega, reč o pripadanju. A pripadanje je jedna od najstarijih ljudskih potreba. U antičkom svetu granica između prihvaćenog verovanja i neobičnog kulta zavisila je, kao što će često zavisiti i kasnije, od toga ko tu granicu povlači. Iz perspektive rimskog sveta i pojedinih jevrejskih autora, rano hrišćanstvo bilo je jedan od novih religijskih pokreta. Tek kada su hrišćanske institucije stekle dominantan položaj, promenila se i pozicija sa koje se određivalo šta je središte, a šta njegova margina. „Sekta“ je sve više postajala naziv za one koji odstupaju od zvanične doktrine. Katari, valdenzi i različiti milenaristički pokreti našli su se na strani jeresi. Posle reformacije, u 16. veku pojavljuje se veliki broj novih denominacija i radikalnijih zajednica, a pitanje gde prestaje crkva i počinje sekta postaje nemoguće sasvim odvojiti od jednog drugog pitanja – ko ima moć da proglasi sopstvenu istinu zvaničnom?

U 18. i 19. veku industrijalizacija pomera ljude iz poznatih sredina. Migracije prirodno prekidaju stare veze i nagone ljude ka novim uverenjima, ponašanjima i težnjama. Naročito u Sjedinjenim Državama, velika religijska sloboda rađa prostor za harizmatične propovednike, nove proroke i zajednice okupljene oko apokaliptičnih očekivanja. Oni obećavaju istinu koja nije dostupna svima i, kroz privilegiju odgovora, uvlače čoveka u zatvoren sistem verovanja, tretirajući ga vrlo zavodljivo – kao izuzetak koji će jedini spoznati istinu i spasiti se kada dođe trenutak. Tako, sredinom 20. veka, nastaje fenomen koji u popularnoj kulturi nazivamo kultom. Koncentracija autoriteta vrti se oko jedne osobe, članovi se postepeno udaljavaju od spoljnog sveta, kontrolišu se informacije, kažnjava se sumnja, ljudi se eksploatišu i stvara se sistem iz kojeg je sve teže izaći. Individualna autonomija ne nestaje u jednom dramatičnom trenutku, već se predaje malo-pomalo, kroz niz odluka koje svaka za sebe mogu izgledati gotovo bezazleno.

A onda je svet video Jonestown.

U novembru 1978. američki kongresmen Leo Ryan stigao je u udaljeno naselje u džungli Gvajane da proveri sve brojnije tvrdnje da ljudi koji tamo žive pod vođstvom Jima Jonesa možda nisu sasvim slobodni da odu. Jonestown je svojim stanovnicima bio predstavljen kao nešto mnogo više od mesta na mapi; trebalo je da bude dokaz da je moguće izgraditi pravedniji svet koji je rasno integrisan, oslobođen američkih društvenih podela, novca i nejednakosti, zajednica u kojoj će oni koje je ostatak sveta zanemario konačno nekome pripadati. Ryanova poseta razotkrila je nekoliko članova Peoples Templea koji su rekli da žele da napuste zajednicu i odu sa njim. Sledećeg dana, 18. novembra, Ryan je sa novinarima, saradnicima i članovima koji su odlučili da napuste zajednicu stigao do obližnje piste Port Kaituma. Pre nego što su uspeli da odlete, pripadnici Peoples Templea otvorili su vatru. Ryan i još četvoro ljudi su ubijeni. U Jonestownu je Jim Jones tada okupio celu zajednicu. Godinama ih je pripremao za ideju da spoljašnji svet nije samo drugačiji od njihovog, već neprijateljski prema njemu. Organizovao je krizne sastanke, takozvane White Nights, tokom kojih se govorilo o mogućnosti kolektivne smrti. U tom trenutku ubistvo američkog kongresmena postaje poslednji dokaz priče koju je dugo gradio – oni će doći po nas, uzeće nam decu, uništiće ono što smo napravili, za nas više nema sveta u koji možemo da se vratimo.