Slatka Moć Modernih Gladijatora

Zamislimo čoveka koji na ulici ugleda nepoznatu ženu, priđe joj i saopšti da je ružna. Ili gosta restorana koji ustaje od svog stola, prilazi susednom i obaveštava čoveka kojeg nikada nije upoznao da izgleda staro, da mu je supruga neprivlačna i da verovatno nema ni približno onoliko novca koliko pokušava da pokaže. Malo je verovatno da bismo takvo ponašanje opisali kao "izražavanje mišljenja". Pre bismo se zapitali šta je nepoznatu osobu navelo da sopstvenu unutrašnju reakciju, lišenu filtera, društvene norme i elementarne svesti o granici između sopstvenog doživljaja i tuđeg prostora - pretvori u događaj. Još neobičnije bilo bi objašnjenje "kritičara": čovek u restoranu nalazio se na javnom mestu. Samim tim, smatra naš nepoznati gost, pristao je da bude posmatran, procenjivan i, konačno, obavešten o svakoj proceni koju njegovo prisustvo proizvede u drugim ljudima. Apsurd takvog argumenta u fizičkom prostoru teško bi se mogao racionalno odbraniti. U digitalnom svetu, međutim, on je postao jedna od njegovih osnovnih konvencija.

Prestupi, autoriteti i pozornice koji su određivali šta zaslužuje osudu, menjali su se kroz vekove, ali je publika uvek ostajala neizostavan deo nečije kazne. Stara izreka: "narod treba da mu sudi" nije podrazumevala samo donošenje presude u ime zajednice, već nešto psihološki mnogo zanimljivije - zajednica treba da vidi onoga ko je prekršio njena pravila, da ga prepozna kao prestupnika i da učestvuje u njegovom izdvajanju. Bez obzira na epohu i društveni sloj, ovakva dinamika društva predstavljala je jednu specifičnu vrstu privilegije – masa jača od pojedinca, uživa u sudbini koju mu je odredila.

U antičkom Rimu damnatio ad bestias bila je više od egzekucije. Osuđenik je izvođen pred desetine hiljada ljudi i njegova smrt pretvarana je u javni spektakl, vrstu željno očekivane zabave. U srednjovekovnoj i ranoj modernoj Evropi stub srama imao je drugačiju težinu kazne, ali je počivao na sličnoj logici. Čoveka nije dovoljno sankcionisati, potrebno je postaviti ga tamo gde će ga zajednica videti. Prolaznici nisu bili puka scenografija, mogli su da mu se rugaju, dobacuju, pljuju ga ili ga gađaju. Publika je time postajala aktivni učesnik degradacije. I to joj se jako dopadalo. Čak je i mesto izvršenja kazne pažljivo birano - trg, pijaca, raskrsnica, gradska kapija - prostori najveće cirkulacije ljudi. Na ovaj način nije se samo slala poruka o jezivoj sudbini koja čeka onog ko prekrši očekivano ili svojom različitošću uzdrma većinu, već je na ovaj način društvo dobijalo potvrdu sopstvenih vrednosti kroz skrnavljenje drugog. Što brutalnije unižavanje nečijeg lika i dela, to je veće postajalo samopouzdanje i vera u sopstvenu čestitost i ispravnost. Kazna se, dakle, ne odnosi samo na postupak - nešto ste učinili i za to snosite posledicu. Javno sramoćenje usmereno je na čitavu osobu, odnosno, njen identitet i integritet. Prestup tu prestaje da bude informacija o onome što je čovek uradio, i postaje dokaz o tome ko je taj čovek. Na taj način ljudi su se ređe kažnjavali zbog onoga što su učinili, jer među tim prestupima bilo je i onih potpuno banalnih. Javno razapinjanje uživalo je popularnost upravo zbog mogućnosti da se rastrgne ono najosetljivije – identitet. Tako nastaju žigosanje, posebna odeća, obrijana glava, natpis oko vrata i druga obeležja kojima su različite epohe pretvarale moralnu ili pravnu osudu u nešto što može da se vidi. Nije dovoljno da zajednica zna da ste kažnjeni. Kazna mora da postane čitljiva na telu, odeći ili položaju u prostoru.