Život koji smo izmislili – Pseudologija fantastika i konstrukcija identiteta

Između onoga što jesmo, onoga što o sebi znamo i onoga što možemo podneti da budemo, ne postoji savršeno preklapanje. U tom malom, ali psihološki plodnom prostoru, nastaju naše samointerpretacije. Ponešto zaboravimo, ponešto ulepšamo, prošlosti naknadno dodelimo logiku koju nije imala dok se događala, sopstvenim postupcima pripišemo plemenitije motive, neuspesima okolnosti koje ih čine lakšim za život. Bez izvesne količine fikcije, možda uopšte ne bismo mogli da održimo osećaj da smo kroz vreme ista osoba.

Godine 1836. Gogolj objavljuje Revizora i u književnost uvodi jednog sasvim beznačajnog mladog činovnika, Ivana Aleksandroviča Hlestakova. On nije naročito inteligentan, a ni uspešan. Nema društvenu moć koja bi opravdala njegovu sujetu, niti biografiju dovoljno zanimljivu da bi neko želeo da je prisvoji. Jedan provincijski grad, paralizovan strahom od dolaska državnog revizora, greškom u Hlestakovu prepoznaje čoveka od značaja. On tako dobija nešto mnogo zavodljivije od novca - tuđe uverenje da je važan.

Njegove laži nemaju logiku obične prevare, u kojoj se neistina bira prema koristi koju treba da proizvede. Naprotiv, one postaju raskošnije upravo onda kada više nisu potrebne. U njegovim pričama položaj raste, poznanstva postaju značajnija, blizina centrima moći sve intimnija, život sve veličanstveniji. Dok govori, postoji neobičan utisak da ga sopstvena priča zavodi gotovo koliko i ljude kojima je namenjena. Kao da svaka tuđa potvrda smanjuje distancu između izmišljene i doživljene verzije sebe. Više od jednog veka kasnije Patricia Highsmith će istu pukotinu u identitetu otvoriti sa sasvim druge strane.

Prisvajanje stvarnosti

Tom Ripli nema Hlestakovljevu verbalnu razmetljivost. Njegova fantazija je hladnija, disciplinovanija i daleko opasnija. On ne traži samo da stvarnost prizna njegovu uveličanu verziju, već pažljivo proučava stvarnost kako bi otkrio na koji način može da je falsifikuje. Gest. Potpis. Glas. Odeća. Navike. Ukus. Način na koji se čovek kreće kroz svet kada pretpostavlja da mu u njemu pripada mesto. Sve ovo Tom Ripli filigranski veze u mrežu koja će kasnije dovesti do tragičnog epiloga. Inteligentni manipulator šarmira čitavo okruženje i sa lakoćom preuzima identitet koji mu pomaže da podnese samog sebe. Ova dva književna lika, razdvojena vremenom, žanrom i moralnim univerzumom svojih autora, ipak jesu bliska. Obojica nas dovode do granice na kojoj laganje više nije zanimljivo samo kao moralni prekršaj. Mnogo zanimljivije postaje kao psihološki fenomen.

Većina svakodnevnih laži kod ljudi ima sasvim razumljivu svrhu. Lažemo da izbegnemo kaznu, neprijatnost, gubitak, sukob; da sačuvamo sliku o sebi pred drugima ili da dobijemo nešto što nam inače ne pripada. Takva laž može biti etički problematična, ali psihološki nije naročito misteriozna. Postoji stvarnost, postoji interes i između njih postavljamo neistinu.