Princ Svetla i Senke – Stefan Miloš o arhitekturi koja oblikuje život i pamti vreme

Brzog uma i gotovo scenskog prisustva, Stefan Miloš - beogradski arhitekta i neumorni putnik, o arhitekturi govori kao o iskustvu koje se ne završava u nacrtu, već počinje u načinu na koji prostor dodiruje našu pažnju. U njegovom razmišljanju arhitektura nikada nije samo funkcija ili forma, ona je pre svega odnos, suptilna ravnoteža između svetla koje ulazi, materijala koji ga prihvata i energije koja se između njih nastanjuje. Njegov senzibilitet prepoznaje se u privrženosti prirodnim, zemljanim tonovima i materijalima koji starе dostojanstveno - kamenu koji pamti vreme, drvetu koje menja boju pod rukom svetlosti, betonu koji ne skriva svoje pore. Putovanja su za Stefana postala oblik učenja koje nijedna škola ne može da ponudi. Kretanje kroz različite gradove i kulture otvorilo je pitanje koje stoji u središtu arhitekture: kako društva zamišljaju životni prostor koji dele. Domovi, ulice, trgovi, mesta susreta, galalme i  tišine - svaki od tih prostora nosi trag jedne kulture i jednog načina razumevanja zajednice. Upravo u tim razlikama, u odnosu prema javnom prostoru, kulturi stanovanja, načinu na koji svetlo ulazi u kuću ili kako se grad otvara prema pejzažu, Stefan Miloš pronalazi pitanja koja arhitekturu održavaju živom. Jednako siguran iza fotoaparata kao i u studiju, on vlada trenutkom, svetlom i prostorom.

U Beogradu, slaveći proleće, razgovaramo za TLA Journal o materijalima i tišini prostora, ali i kako različite kulture razumeju životni prostor, šta čini grad zaista živim i na koji način arhitektura može oblikovati svakodnevni život ljudi.

Šta zapravo podrazumevamo pod kulturom stanovanja i kako se taj pojam menja od društva do društva koje si imao priliku da upoznaš na svojim putovanjima?

Kultura stanovanja je nešto što se retko uči iz knjiga. Još ređe se dovodi u pitanje i upravo zato veliki broj prostora danas izgleda isto. Ona se prepoznaje u malim gestovima svakodnevnog života, u tome da li neko sedi na pragu kuće ili iza visokog zida, da li se razgovori vode na ulici ili u dvorištu i da li prozori gledaju prema gradu ili se od njega štite. Putovanja su mi pokazala koliko su ti odnosi različiti i koliko svaki prostor nosi svoju logiku života. U Maroku, na primer, kuće su spolja gotovo potpuno zatvorene. Zidovi štite od toplote I pogleda, ali kada uđete unutra otvara se potpuno drugačiji svet - dvorišta puna zelenila, voda koja hladi vazduh, senka i tišina. Život je okrenut unutra, prema prostoru koji je istovremeno privatno utočište i mali univerzum. U mnogim delovima jugoistočne Azije prostor funkcioniše gotovo suprotno. Ulica je produžetak doma. Hrana se kuva napolju, stolice izlaze na trotoar, razgovori se vode između kuće i grada. Granice između privatnog i javnog su mnogo fluidnije i grad stalno ulazi usvakodnevni život. U mnogim delovima Afrike prostor dobija još jednu dimenziju. Tamo život često funkcioniše između kuće, dvorišta i ulice bez jasnih granica. Arhitektura je fleksibilnija, ali je svakodnevni život izuzetno intenzivan. Evropa ima svoje kontraste. Zapad je razvio snažnu kulturu javnog prostora i urbanog reda, dok je u istočnom delu odnos prema gradu često spontaniji i ponekad haotičniji. Sve su to autentični modeli, ali nijedan nije univerzalan. Ono što mene kao arhitektu najviše zanima jeste razmena tih ideja. Snaga kolektiva koju vidim u Aziji, intimnost prostora na Bliskom istoku, urbani red zapadne Evrope ili neposrednost života u Africi sve su to ideje koje arhitektura može da prevede u savremeni prostor života. Gradovi su oduvek nastajali iz takvih susreta jer arhitektura nikada nije izolovan čin. Ona je uvek razgovor različitih kultura prostora.